“Ima dana kada kažem da ne mogu više, da je sve ovo preteško, kada plačem od nemoći zajedno sa svojim djetetom. A onda, posle kiše pojavi se duga. Urošev osmeh, zagrljaj, poljubac, vrate mi pozitivnu energiju. Jer, od Uroša se ljubav dobija bez reserve i bezuslovno” , kaže Olga Kapičić, majka dječaka sa autizmom.
Olga Kapičić smatra da inkluzija u Crnoj Gori još uvijek nije zaživjela, te da u tom pogledu zaostajemo u odnosu na razvijene zemalje. Navodi da je najveći problem nedostatak servisa podrške, na koje imaju garantovano zakonsko pravo.
„U praksi ti servisi izostaju, iako su neophodni da bi porodice se ovakvim problemima opstale. Iako osobe sa smetnjama u razvoju više nijesu zatvorene u svojim kućama i porodicama, ono što je najbitnije i dalje izostaje”, tvrdi Kapičić.
Primjećuje da ima pomaka kada je u pitanju razumijevanje i prihvatanje osoba sa smetnjama u razvoju, ali da je ljudima i dalje teško da razumiju i shvate ono što im je u biti nepoznato.
“ Našem Urosu je dijagnostifikovan najsloženiji neurorazvojni poremećaj – autizam. Fizički je potpuno zdrav i kao takav ne deluje kao da ima bilo kakav problem. Zato je ljudima teško da shvate da je on osoba sa smetnjama u razvoju, sve dok se ne ispolje problemi u ponašanju. Tada najčešće pomisle da je bezobrazan i razmažen, a onda ja, kao majka – advokat, moram da reagujem i objašnjavam o čemu se radi”, pojašnjava Kapičić.
Kaže da je podizati dijete sa smetnjama u razvoju veoma komplikovan proces, te da im najveći problem predstavlja nedostatak stručnog kadra.
“ Kada imate dijete sa autizmom, koje uz to ulazi u pubertet, potrebna vam je podrška stručnih lica. Jedno od njih je dječiji psihijatar kojeg u Crnoj Gori nema. Prvi i najbliži specijalista je u Beogradu, a nama je potrebna svakodnevna podrška, pomoć i savjet. Ima dana kada kažem da ne mogu više, da je sve ovo preteško, kada plačem od nemoći zajedno sa svojim djetetom. A onda, posle kiše pojavi se duga. Urošev osmeh, zagrljaj, poljubac vrate mi pozitivnu energiju. Jer, od Uroša se ljubav dobija bez rezerve i bezuslovno!”
Olga kaže da od prijatelja imaju podršku i razumijevanje, ali da se trudi da svoja očekivanja svede na minimum.
“Ljudi se zaista trude da razumiju naše potrebe, da pomognu koliko mogu. Ponekad poželim više, pa se razočaram. Zato se trudim da svoja očekivanja svedem na minimum. Tako je meni lakše“.
Članak je rađen u okviru projekta „Prevaziđimo različitosti“ koji realizuje NVO „Puževa kućica“ Budva u partnerstvu sa NVO „Sedma sila mladih“, a finansijski podržava Ministarsvo rada i socijalnog staranja Crne Gore.